Joystick

 

Drugarice Saveta,

pišem vam, iako se ni najmanje ne razumem u te kompjutere i ostala čuda. Čula sam da ima najzad neka normalna ženska osoba koju mogu da pitam za stvari koje me muče.

Moja Nadica je nabavila to čudo od kompjutera i kažem ja njoj: "Nadice, dete moje, šta će ti to? Eto, ja samo znam gde se televizor uključuje, pa šta mi to smeta da budem prava majka?" Kaže: "Mama, to je sad taj Klokodor i svi ga imaju i šta ja sad da ga nemam i šta ću ja onda?" Kažem ja Miletu i on izbroji milione i Nadica kupi to čudo. To sam nekako podnela. I podnela sam kad je mali Mića iz njenog razreda dolazio svake večeri i ostajao do duboko u noći i objašnjavao joj kako da sa tim radi.

Ali neću da podnesem ono šta je sad kupila. Molim vas lepo, ja sam fino vaspitana i to u moju kuću neće. Kaže Nadica da se to zove Džojastika i da to služi za igranje, a ja da vam ne kažem na šta to meni liči i neka mi samo još jednom pomene da će sa tim da se igra. Svi navalili na mene kako sam smešna i staromodna, ali to može samo preko mene mrtve. Zato vam i pišem, jer ste vi em žensko em psiholog i to školovani, em se valjda razumete u te kompjutere. Kako da ja mojoj Nadici objasnim da nije to za nju, a da ne preplašim dete, šta ona ima samo devetnaest godina. I kažite mi jel' ima još kakvih sličnih stvari u tim kompjuterima kao što je taj Džojastika?

Eto, toliko, i puno vam hvala unapred i ako možete baš da mi ne objavite broj kuće, ubiće me Nadica ako sazna.

 


(Peek & Poke show, Računari, sredina '80-ih)